Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Za­to je Rut­man i uzeo za osno­vu svo­ga fil­ma ta­ko slo­že­ni po­vod kao što je opis jed­nog ve­le­gra­da od ju­tra do ka­sno u noć ili, tač­ni­je, u to­ku go­to­vo dva­de­set i če­ti­ri ča­sa. Po­du­hvat je za­i­sta bio ve­o­ma am­bi­ci­o­zan, a upra­vo se nji­me te­ži­lo po­ka­zi­va­nju sa­vr­šen­stva do ko­jeg se mo­že do­ći ova­kvim po­stup­kom. Ako je ži­vot jed­nog ta­ko dži­nov­skog gra­da te­ma – on­da bi ona mo­ra­la da bu­de otvo­re­na za mno­go­broj­ne in­for­ma­ci­je, po­ja­ve i sve ono što je ka­rak­te­ri­stič­no i što se mo­že za­pa­zi­ti na nje­go­vim uli­ca­ma, u fa­bri­ka­ma, kan­ce­la­ri­ja­ma ili jav­nim mje­sti­ma. Sva­ki ta­kav su­sret mo­že da ot­kri­je no­vi po­vod ili dru­ga­či­je in­te­re­so­va­nje. Rut­man je bio svje­stan to­ga i vje­ro­vao je da ne tre­ba ni­šta za­ne­ma­ri­ti, kao što ni­jed­no od ta­kvih za­pa­ža­nja ne tre­ba iz­dva­ja­ti ni­ti kroz film po­seb­no ana­li­zi­ra­ti, raz­ot­kri­va­ti ili po­ka­zi­va­ti. Ako se for­ma shva­ti kao kon­tra­punkt, on­da mon­ta­ža pru­ža go­to­vo bez­broj mo­guć­no­sti da se pu­tem raz­li­či­tih rit­mo­va, osvje­tlje­nja i sa­mih sli­ka, svi ti uti­sci sin­te­ti­zu­ju u jed­nu sli­ku ko­ja će nas svo­jom cje­li­nom ne sa­mo im­pre­si­o­ni­ra­ti ne­go i uvje­ri­ti u sve ono što je re­di­telj že­lio da pri­ka­že. Iz to­ga je pro­iz­i­šao stav da za­pra­vo ni­jed­na po­ja­va ko­ju su­sri­je­će­mo ne pro­ti­vur­je­či dru­gim pri­zo­ri­ma ili pod­sti­ca­ji­ma. To je zna­či­lo da se mo­gu smje­nji­va­ti naj­ra­zli­či­ti­ji rit­mo­vi, osvje­tlje­nja i sa­mih sli­ka, svi ti uti­sci sin­te­ti­zo­va­njem stva­ri, ono što pri­pa­da psi­ho­lo­škim ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma i di­rekt­no fi­zič­kim po­kre­ti­ma.
Ti­me sa­mo pod­sti­če­mo da se mno­go­broj­ne sli­ke i in­for­ma­ci­je gru­pi­šu u ma­le cje­li­ne ka­ko bi se pu­tem mon­ta­žnog po­stup­ka slo­ži­le u or­ke­stra­ci­ju ko­ja će mo­ći da oslo­bo­di ener­gi­ju po­treb­nu za cje­lovt uti­sak. To je isto­vre­me­no pod­ra­zu­mi­je­va­lo i iz­vje­sno si­mul­ta­no kom­bi­no­va­nje ta­kvih sku­po­va i blo­ko­va s tim što se ni­je ra­di­lo o jed­nom bu­kval­nom ko­la­žu. Aso­ci­ja­tiv­nost je bi­la svu­da pri­sut­na, a i obez­bi­je­đe­ne mon­ta­žne ve­ze, ta­ko da se do­bi­ja­lo mno­go vi­še od one obič­ne im­pre­si­je do ko­je bi se ina­če, u znat­no upro­šće­ni­jem po­stup­ku, mo­žda vi­še in­si­sti­ra­lo. Umje­sto jed­ne stan­dard­ne kon­struk­ci­je for­mi­ra­la se kom­po­zi­ci­ja u ko­joj su mo­gle da se ras­po­zna­ju raz­li­či­te di­o­ni­ce i da unu­tar sva­ke od njih pro­na­đe­mo či­tav niz ele­me­na­ta ko­ji do­pri­no­se da se upot­pu­ni od­re­đe­na ak­ci­ja ili sa­gle­da nje­na bit­nost. Već u pr­vom di­je­lu ovog fil­ma ko­ji pri­i­ka­zu­je Ber­lin u ju­tar­njim ča­so­vi­ma, sva ova na­če­la re­di­telj­ske mon­ta­že do­la­ze do pu­nog iz­ra­ža­ja. Tu je ra­đa­nje da­na, bu­đe­nje onih ko­ji pr­vi od­la­ze na po­sao, jur­nja­va pri­grad­skih vo­zo­va, nji­ho­vo uspo­ra­va­nje, otva­ra­nje fa­bri­ka. Za­tim do­la­ze na red či­nov­ni­ci, pa vla­sni­ci ma­lih rad­nji i ve­li­kih tr­go­vi­na, ba­na­ka i na kra­ju moć­ni­ci ko­ji ne­ma­ju raz­lo­ga da žu­re. Sva­ka od ovih gru­pa­ci­ja ima dru­ga­či­ji ri­tam, ko­ji je ve­o­ma ka­rak­te­ri­sti­čan i po ko­me vr­lo br­zo mo­že­mo i da iden­ti­fi­ku­je­mo zbi­va­nja i re­di­te­ljev od­nos pre­ma ta­ko slo­že­nom ma­te­ri­ja­lu. Ana­lo­gi­je, do ko­jih je Rut­ma­nu u ovom pro­ce­su stva­ra­nja iz­u­zet­no sta­lo, us­po­sta­vlja­ju upra­vo po­sred­stvom rit­ma li­ni­ja ko­je ima­ju so­ci­jal­ni i psi­ho­lo­ški zna­čaj.
Ovaj si­stem se raz­vi­ja to­kom cen­tral­nog di­je­la fil­ma da bi u se­kven­ca­ma ko­je pri­ka­zu­ju noć do­bi­le svo­ju op­ti­mal­nu pu­no­ću. Kroz sve to za­pa­nju­je broj in­for­ma­ci­ja ko­ji se ne­pre­kid­no umno­ža­va na naj­ra­zli­či­ti­jim ni­vo­i­ma i pla­no­vi­ma. Ni­jed­na od njih, ma ka­ko po­ne­kad bi­le štu­re, si­lo­vi­te ili tek pro­li­je­ta­le kroz ne­ki plan u po­je­di­nim ka­dro­vi­ma, ni­je for­ma­li­zo­va­na u svom dej­stvu i ma­da čo­vjek nji­ma če­što ne ma­ni­pu­li­še, one su tu upra­vo za­to da bi ot­kri­le i ob­ja­sni­le cio nje­gov svi­jet.
(Na­sta­vi­će se)